Биолошка контрола штеточина, која се често назива биоконтрола, је метод управљања штеточинама коришћењем природних предатора, паразитоида или патогена. Овај приступ је у партнерству са природом у одржавању равнотеже екосистема и заштити усева без прибегавања штетним хемикалијама.
У биолошкој контроли штеточина, корисни организми као што су паразитске осе и предаторске гриње уносе се у пољопривредне усеве да би пленили или паразитирали на штетним штеточинама као што су лисне уши, паукове гриње, беле мушице или гусенице. Алтернативно, микробни инсектициди, који се састоје од природних бактерија, вируса или гљивица, могу се користити за циљање специфичних врста штеточина, док нециљане организме остављају неповређене.
За разлику од хемијских пестицида, који могу имати штетне ефекте на екосистеме, биолошка контрола штеточина користи сопствене механизме природе, као што су грабежљивци, паразити и корисни микроорганизми, како би држала популацију штеточина под контролом. Овај приступ не само да смањује утицај на животну средину, већ и минимизира ризик од отпорности на пестициде, што га чини одрживом и ефикасном дугорочном стратегијом за управљање штеточинама. Поред тога, како потрошачи и малопродаја све више фаворизују органске и еколошки прихватљиве производе, потражња за биолошким методама контроле штеточина ће вероватно расти, што га чини избором који гледа у будућност за пољопривреду и управљање штеточинама.
Природни непријатељи циљају само на одређене врсте штеточина. Имају минималан утицај на нециљане организме, минимизирајући колатералну штету.
Штеточине обично не развијају отпорност на природне непријатеље у поређењу са хемијским пестицидима.
За разлику од хемијских пестицида, биолошке методе контроле штеточина не штете животној средини, осигуравајући очување екосистема.
Биоцонтрол смањује потребу за континуираним хемијским третманима.
Методе биоконтроле не представљају ризик по здравље људи или домаћих животиња, што их чини сигурнијом опцијом.
Постоје три основне врсте биолошких метода контроле штеточина: конзервација, класична и аугментативна.
Биолошка контрола очувања се фокусира на повећање присуства природних непријатеља и корисних организама у животној средини како би се одржала равнотежа између штеточина и њихових предатора. Уместо уношења нових организама, овај метод подразумева стварање услова који подстичу опстанак и активност постојећих корисних врста. Примери укључују садњу специфичног цвећа које пружа уточиште корисним инсектима као што су бубамаре и паразитске осе. Очувањем и неговањем ових природних предатора, биолошка контрола очувања помаже у контроли популације штеточина током времена.
Класична биолошка контрола укључује увођење туђих природних непријатеља, као што су предатори или паразитоиди, за контролу инвазивних врста штеточина. Ова метода се обично користи када нова врста штеточина представља значајну претњу пољопривреди или екосистемима. Научници идентификују природне непријатеље из природног станишта штеточина, спроводе ригорозно тестирање како би се уверили да неће нанети штету нециљаним врстама, а затим их пуштају у захваћено подручје. На пример, увођење аустралијске бубе у Северну Америку помогло је у контроли популације памучних јастучића. Класична биолошка контрола има за циљ да успостави самоодрживу популацију унешеног природног непријатеља како би држала популације штеточина под контролом.
Аугментативна биолошка контрола је метода управљања штеточинама која укључује периодично ослобађање природних непријатеља или корисних организама у подручје како би се смањила популација штеточина. За разлику од класичне биолошке контроле, која има за циљ успостављање самоодрживих популација, аугментативна контрола се фокусира на краткорочне, циљане интервенције. Ова метода се често користи у пољопривредним окружењима за решавање непосредних проблема са штеточинама. На пример, узгајивачи би могли да пусте предаторске гриње да контролишу инфестацију паукових гриња у стакленику. Повећана биолошка контрола може пружити брзе резултате и посебно је корисна када природни непријатељи нису довољни у окружењу да ефикасно управљају епидемијама штеточина.
Биолошка контрола штеточина се ослања на природне непријатеље штеточина, као што су предатори, паразитске осе и патогени, како би се популација штеточина држала под контролом.
Многи биолошки агенси су успешно примењени за ефикасну контролу штеточина. Међутим, није комерцијално доступно ефикасно решење за све штеточине.
Генерално, биолошке методе контроле штеточина су усмерене на специфичне штеточине, минимизирајући штету корисним инсектима.
Почетни трошкови имплементације могу да варирају, али током времена имају тенденцију да буду исплативи због бољег квалитета и повећаних приноса.
Да, биолошка контрола штеточина је добро усклађена са праксама органске пољопривреде јер избегава синтетичке хемикалије.
У неким случајевима, интеграција обе методе може побољшати управљање штеточинама, али је од суштинског значаја да се придржавате смерница за компатибилност. Можете проверити компатибилност пестицида са корисним организмима у нашој апликацији за нежељене ефекте.